Креативно писање – сатира, пародија и козерија

Сатира је један вид оштре критике која, служећи се уметничким средствима, изобличује мане и недостатке појединаца и читавог једног друштва. Она осуђује служећи се подсмехом или поругом, некад у блажој, некад у грубљој форми, личне или друштвене пороке, оно што је ниско, подло и штетно у једном друштву, и што је као појава постало типично у њему.

Циљ јој је да открије и изобличи носиоце тих негативних појава. На тај начин сатиричар код читаоца развија, с једне стране осећај за правду, за оно што је морално, позитивно, постављајући тако и један општељудски, естетички идеал, а с друге стране, изазива код читаоца отпор и гнушање против штетног и неморалног.

Смех у сатири није доброћудан као у хумористичким делима. Сатира је успела уколико се уздиже изнад личног (личне нетрпељивости, пакости или мржње).

Стил у сатири је увек духовит, оштар, заједљив, али и искричав што зависи од друштвеног значаја појава које сатиричар подвргава подсмеху или порузи, и од његовог односа према њима.

Да би остварио такве циљеве, сатиричар се служи разним средствима, најчешће хиперболом, иронијом, алегоријом, сарказмом, наговештајем и увредљивом поругом, употребљивом у границама природности, мере и доброг укуса.

Сатира може бити писана у стиху и прози.

Песник се у сатиричној песми ограничава на исмевање негативних појава, али је у сваком случају, присутна и песникова емоција.

Јован Јовановић Змај је живео у време династије Обреновић и био, као и многи интелектуалци, огорчен стањем у држави и друштву. пошто јавно нису смели да исказују своје мишљење, писали су сатиричне песме и приповетке. Радоје Домановић је наш најпознатији сатиричар, али ни чика Јова не заостаје за њим када је у питању сатира. Прочитајте и откријте шта је он заправо мислио о човеку који води његову државу и о животу у таквој земљи:

ЈУТУТУНСКА НАРОДНА ХИМНА – Јован Јовановић Змај    

Боже свети,  подржи нам Књаза

здрава, крепка, охола и славна,

јер на земљи нит је кадгод било,

нити ће Му икад бити равна.

Овај народ врло добро знаде

да је створен само Књаза ради,

да Му даје порезе и хвале,

да Га двори и понизно кади.

Боже силни с висока жилишта,

саслушај нам нашу жељу стару,

боже свети, не дај ником ништа

да што више остане Владару.

Ради Њега сва створења живе,

ради Њега сунце греје с неба,

а тај народ, а ту земљу нашу

подржи је – ако Књазу треба.

Одузми нам и жеље и гласа,

одузми нам мудровања клета,

да Његову намеру не пречи,

да Његовој мудрости не смета.

Дај Му с неба најсветије даре,

полиције, шпицле и жандаре,

ако неће да душмана свали,

бар на своме нек срце искали.

Нек народи нашу славу знаду,

а нас пусте чмавати у хладу,

ал` и онда нек је стража јака,

јера има сана свакојака.

(1865)

Шта мислите, постоји ли штампа везана за сатиру? Наравно. На нашим просторима је најпознатији „Ошишани јеж“. Шта кажете за наслов? У чему је „штос“ ове метафоре?

„Ошишани јеж“ су биле хумористичко-сатиричне, недељне новине основане 5. јануара 1935. године. Назив је смишљен у чувеној кафани „Гинић“ која се налазила на месту данашњег Дома омладине у Београду. Део назива „ошишани“ је алузија на предратну цензуру (ограничавање или забрана јавног изражавања мишљења  или идеја, због опасности по власт, друштвени или морални поредак )која је пре сваког изласка листа, брисала чланке који нису били по вољи владара. После Другог светског рата излазио је под називом „Јеж“ јер, наводно, цензура није више постојала.

Пригодна поштанска марка поводом 75. рођендана „Ошишаног јежа”.

Поред угледних књижевника, сатиром у својим делима се служе и други уметници. Међу најпознатијима су Бора Чорба (Бора Ђорђевић) и Ђорђе Балашевић. Послушајте песму Ђорђа Балашевића „Живети слободно“ у којима описује политичку и социјалну ситуацију у Србији деведесетих година 20.века за време владавине Слободана Милошевића.

Пародија на гчком значи „супротна песма“. Она може бити у стиху и прози. Развија се нарочито у преломним моментима културног и књижевног живота. пародија је свесно подражавање неког дела (нпр.књижевног) у циљу да се оно извргне комично-сатиричном подсмеху. То се постиже на тај начин што се задржи формална структура пародираног дела, али се променом садржине, речима супротног, комичног и ироничног смисла, постиже комична несагласност између садржине и форме, чиме се подсмева основна идеја дела. Пародијом се обично служе песници једног књижевног правца да би се ругали и тако дискредитовали други књижевни правац. Некада се дело пародира само због комичног ефекта. Тако је, нпр., Јован Јовановић Змај својом песмом „Чемер-дека, Пелен-бака“ пародирао сентименталну песму Јована Суботића „Сабља-момче, Цвет-девојче“ у којој дух умрлог љубавника одводи живу љубавницу у гроб, заменивши младе љубавнике старцем и бабом и давши комичан расплет уместо Суботићевог трагичног: када дух Чемер-деке долази по живу Пелен-баку да је води у гроб, ова дохвати мотку и изудара га.

Пародија, према типу, може бити: хумористичка (према оригиналу се понаша добронамерно) и сатирична (оштро и радикално се супротставља оригиналу).

Пародија, у ствари, представља врсту критике не само писаца, књига или књижевних навика, него и ширих подручја културног и јавног живота.

Козерија на француском значи „разговор, ћаскање“. То је кратак прозни састав (понекад и у стиховима), обично новински (близак је есеју и фељтону). Писан је у слободном, лежерном и субјективном тону и језику, у коме се на занимљив и забаван, духовит, често и хумором проткан  начин говори о разним актуелним актуелним збивањима, појавама и личностима. Један од најпознатијих наших писаца козерије је Бранислав Нушић.

ЗАДАТАК

1.Прочитати приповетку Радоја Домановића „Вођа“; своје утиске о овој приповетки ћете изнети у простору који је одређен за то (видите га у оквиру 4.лекције, испод ове иконе);

2. Одабрати један савремени тренутак (догађај, личност, тему) и написати козерију или сатиру инспирисане датим утиском (може и песма попут Боре Ђорђевића- Боре Чорбе, али при томе обратити пажњу на речник); одговоре ћете писати у пољима испод у којима пише „оставите одговор“.